Zovu me Zeus - ulomci iz romana Matilde Mance
- font size decrease font size increase font size
Ništa u ovom romanu nije istinito –
osim ljubavi prema psima.
Matilda Mance
............:
„Zovu me Zeus.
Ja sam pas.
Policijski pas.
Zapravo - bivši policijski pas.
I nije mi to baš neko ime za psa. Radije bih da me zovu Mrki ili Uško. Crne sam duge i guste dlake, velikih uzdignutih ušiju, s dva tamna oka, mrka kao ugljen ( mada ne znam što je to ugljen, ali tim su riječima neki ljudi jednom opisali moje oči). I zato bi mi bolje odgovaralo ime Mrki ili Uško. Volio bih zapravo da me zovu Uško. Ime Mrki zvuči mi malo prestrogo, a ja sa ponekad volim veseliti. A i načiniti neku glupost.“
......................
„- Daj šapu Lani - rekao mi je Igor, a ja sam podigao svoju šapu koju je Lana malo bojažljivo primila jednom rukom, a zatim je cijelu šapu obuhvatila objema rukama i rekla:
- O, kak’ ima lijepu, mekanu dlaku! Zdravo, zdravo - svojim je rukama potresla moju debelu šapu, a onda je pustila, pa sam opet pristojno sjeo i gledao je u lice.
- Jako je lijep - rekla je opet Lana - Pogledaj, tata, kak' ima lijepu, crnu, gustu dlaku. Još nisam vidjela takvog peseka. Baš si nam lijepog izabrao.
Pa, naravno da imam lijepu, mekanu dlaku, nisam ja prase s onom tvrdom, čekinjastom, odurnom dlakom. Znam da svinje imaju takve dlake jer sam jednom na vježbalištu u Gorskom kotaru u Delnicama, kad je Darko sa mnom išao na trčanje kroz šumu, sreo jednu divlju svinju, koju sam na brzinu uhvatio za rep, a onda sam tako snažno počeo lajati da se sirotica preplašila i pobjegla u šumu. Darko je mogao i dalje nesmetano trčati i nabijati kondiciju. Bio je u tome jako dobar.
No, nije mi baš bilo jasno kako me je to Igor izabrao. Pa, danas smo se prvi put vidjeli. I nije uopće bilo drugih pasa. Zašto im je to Igor zatajio?
Igor je šutke, ne odgovorivši Lani ništa, svrnuo pogled prema Petru i rekao:
- Daj, dođi da i tebe onjuši.
Petar se nevoljko izravnao, spustio tih nekoliko koraka na dvorište, došao do mene i umjesto da me podraga, ili mi barem pruži ruku, nagnuo se nada mnom i potegao me žestoko za uši. Skočio sam odmah i zalajao.
Pa nećeš, klinjo, nećeš. Dosta mi je bilo onog Luke, kojeg sam naučio pameti, a i tebe ću, ako treba, moj mršavko. Igor me je naglo vodilicom povukao prema sebi, a ja sam ga pogledao i ponovno zalajao. Daj shvati, Igore, da se ne dam vuči za uši!
Mislim da me je ovaj put Igor razumio i oštro je rekao Petru:
- To mu nemoj više nikada raditi. Što ti pada na pamet? Psi to ne vole. Zeus je dobar i poslušan pas, ali nije naučen da ga se maltretira. I nisam ga doveo u našu kuću da se netko nad njim iživljava, neće imati brnjicu na njušci radi tebe i tvojih glupih postupaka. Osim toga i ti ćeš s njim ići u šetnju ili na trčanje, pa se s njime sprijatelji odmah. Evo, sad ga podragaj i daj da te onjuši.
No, ja sam preduhitrio Igora i u znak pomirenja podigao sam i njemu šapu pa smo se rukovali i tako naizgled izgladili naš mali nesporazum.
Ali, ovaj je klinjo ipak bio prefrigan. Stisnuo mi je šapu svom snagom, vidio sam mu u očima da uživa u svojoj maloj prijevari pred Igorom, ali nisam reagirao. Već ću ja to tebi na neki način vratiti, odlučio sam istoga trenutka.
A i nije to bio bogzna kakav stisak.“
..................
„Katja me pomilovala po leđima (to joj je bilo prvi put) pa je, gladeći me, rekla:
- Ti ćeš biti glavni u kući od ponedjeljka. Nikoga od nas neće biti doma. Ja radim, Igor radi, a Lana i Petar su u školi. Pazit ćeš na kuću kad Nadica ode u šetnju s Denisom.
Zalajao sam dva puta - da, da. Pazit ću na kuću i ovog malog.
- E, Katja, Katja, izgleda da Zeus i tebe razumije. Vidiš da je zalajao i kao da ti je rekao - daj stara ne gnjavi, ja sam policijski pas, znam što znači čuvati kuću - Igor se glasno počeo smijati.
- Daj ti ne gnjavi - odgovori mu Katja pomalo ljutito i dok se Igor i dalje smijuljio, ona nastavi:
- Gledam ga i pratim njegove reakcije otkako je došao. I točno znam da reagira na neke riječi, a to znači da je za neke stvari izdresiran. Ništa on ne razumije, on jednostavno reagira na određenu riječ koja je u sastavu neke naredbe ili je dio naredbe koju je naučio. Mogao si pitati Darka malo više o tome što pas zna i na koje riječi reagira, pa bi sada svima bilo jasno.
- Nemoj od njega praviti čovjeka - doda još uvijek ljutito.
Nisam znao kako bi to Igor od mene napravio čovjeka, ali da sam puno toga razumio - jesam. Pa, što! Rekao sam već da sam jako pametan (osim ovog malog kiksa s „us-om“). A kad živiš skoro dvadeset i četiri sata pokraj Darka, koji je puno sam sa sobom razgovarao (i to radije sam sa sobom negoli s majkom, jer kraj nje i nije dolazio do riječi), a ja sam ga slušao i gledao što radi kad priča, morao sam neke stvari naučiti. Neke stvari još uvijek ne razumijem. A ni riječi. I zato znam da ne mogu postati čovjek.
Uostalom, što mi fali ako sam pas?“
.............
„Otišao sam na terasu. Možda ću čuti ili vidjeti što se događa u kući. Sjedio sam ispred staklenih vrata i zurio u sobu.
A onda sam začuo otvaranje kuhinjskog prozora kroz koji me u velikom valu zapuhnuo miris dima i paljevine. Negdje gori vatra? Odmah sam otrčao ispod prozora. Što se to opasno događa? Treba li nekog spašavati? Bio sam spreman kroz prozor uskočiti u unutrašnjost i izvući iz vatre bilo koga od njih. Prvog, kojeg bi našao u vatri. Mogao bi to biti i sam Petar, jer nije važno koliko koga voliš ako ti je pred nosom opasnost.
Čuo sam ljutit Lanin glas:
- Kak’ si mogel ostaviti grijati saft i otići klafrati s Robijem na skajp? Mogel si kuću vužgati, glupane jedan.
Mogao je, ali kuća ipak ne gori. Izgorjela je samo neka posuda. Odahnuo sam i slušao dalje.
- Kad ga je mama otjerala - čuo se Petrov glas iz daljine.
- Pa, kaj onda? Nema on kaj delati u našoj kući. I kaj bumo sad jeli? - vikala je opet Lana.
- Imaš kuhanog mesa u juhi - vikao je Petar.
I ja imam kuhanog mesa - lajao sam i ja.
- Mama mi je na mobitel rekla da je kuhano meso za Zeusa - vikala je Lana.
Jasno da je kuhano meso za mene - opet sam zalajao.
- Kak’ može kuhano meso iz juhe biti za Zeusa? Kaj je tebi? Mamu nisi dobro čula. On ima onu svoju suhu hranu u garaži - vikao je Petar.
Nije Petre, dobro ju je čula - lajao sam dalje. Katja je i meni rekla da imam danas za ručak kuhano meso.
- Ovdje je prava ludnica - rekla je sada Lana, još uvijek dovoljno glasno da sam je mogao čuti, i odmah zatim čuo sam i neko lupanje posuđem, curenje vode, a ja sam se zgrozio jer je to već bilo treći put da se u ovoj kući spominje ludnica. Samo da na kraju netko ne bude ubijen, kao u onoj ludnici u Zagrebu. Moram priznati da sam se ponovno uznemirio.
I još uvijek je smrdjelo po paljevini.
Čuo se opet ljutit Lanin glas:
- Tužit ću te tati.
- I ja tebe - vikao je Petar.
- Ti mene nemaš zakaj - opet je vikala Lana.
- Imam, imam. Videl sam te da se ljubiš s Daliborom - vikao je Petar.
- A ja tebe s Robijem kad si pušil marihuanu.
- Lažeš - vikao je Petar. Nastala je odjednom tišina, a onda opet Lanin povik:
- Skrivaš je u sobi, a cigarete pušiš u garaži. Vidjela sam te. Već sam davno to trebala reći mami, pa bi dobil svoje - vikala je Lana.
Za travu ne znam, jer me Katja još uvijek ne pusti u kuću, niti u njihove sobe, a siguran sam da bih je odmah pronašao. Miris cigareta u garaži sam već davno bio osjetio i to onaj dan kada sam kroz garažu kriomice ušao u kuću.
Kako ni Igora, a niti Katju nisam još vidio pušiti, Lana je sigurno govorila istinu, a ovaj dugonogi mršavko izvlačio se svojim lažima.
Ali, tko je Lani taj Dalibor? To ime još nisam čuo u ovoj kući i zato sam postao znatiželjan. Tko će me s njim upoznati: Lana ili Petar? I zašto bi se Lana ljubila s tim Daliborom?“
.......
„- Idemo, staro momče, pokazati onim mojim pajdašima kaj i kol’ko znaš. Danas ćeš izići iz one svoje bajke o Zeusu, psu, koji razgovara s ljudima - pa se Boris nasmije, a Lana odmah reče:
- Striček Boris, nemoj se smijati. On ti stvarno sve razumije.
Bio sam u nedoumici - da li da se namjerno pravim tupav ili da mu pokažem da sam razumio njegovu porugu i da snažno zalajem? Odlučio sam, barem za sad, da ostanem tupav, a da vidim koliko je ovaj Boris pametan i što on zapravo zna raditi s nama radnim psima. To me je jako zanimalo. Neka me vodi, rekoh sam sebi. Bio sam sasvim miran i nisam zalajao.
Na vratima se pojavila Katja i doviknula:
- Pazi mi na Lanu, a ti se čuvaj Zeusa - pa se nasmije, što je izmamilo osmijeh i na Borisovom licu.
- Bez brige, imam pseće kolačiće za njega.
Eh, Borise, mene se ne može kupiti čak ni s psećim kolačićima. Tu si se prevario. Nisam ja kao neki ljudi koje se može kupiti novcem. O tome mi je Darko znao pričati. Slušat ću tvoje zapovjedi samo ako ćeš biti razuman. Budi siguran da neću izvesti niti jednu glupost ili vježbu koja nije dobra za policijskog psa.
Nisam uopće razmišljao da sam sada kućni pas.
Narogušio sam se i pretvorio u nekadašnjeg Zeusa, koji je na svom opasnom terenu vladao huliganima, dilerima droge i svadljivcima. Pogledao sam u Lanu: Sad ćeš vidjeti kako vedrim i oblačim na poligonu. Više mi nikad nećeš reći da mi ime Zeus ne odgovara.“
.........
„A onda je odjednom kroz terasu iskočio Petar i dojurio do mene.
- Kupili bumo Audi. Si čul! Audi! Malu trojku, al’ je ipak Audi. Ja i ti smo pobijedili!
Ja sam mirno stajao ispred njega. Bio sam razočaran, a on ponovi:
- Si dobro čul. Audi!
Nisam htio taj neki audi. Snuždio sam se. Bio sam posve siguran da me nitko iz ove kuće neće voziti u novome, velikome i skupom automobilu. Ostavljat će me na dvorištu samog i nesretnog. A to nikako ne bih volio.
I za to je krivac bio Petar. Ili jedan od krivaca. Pogrešno je zaključio da sam i ja dao glas za taj automobil. Postao sam u hipu zločest. Zapravo pomalo bijesan, ali nisam u ovoj kući mogao podivljati. Možda bi me izbacili iz nje da me vide potpuno bijesnog i razdraženog. Ipak moram nešto poduzeti.
Jer, ako se ja ne veselim onda se i ti Petre nećeš danas tako veseliti. U trenu sam pogurnuo glavu u unutrašnjost moje kućice i izvadio onu vrećicu s marihuanom.
Petar je zanijemio. I iskolačio oči. Ovo s očima mi je već postalo zabavno, pa sam se unatoč svemu, morao nasmijati. Pružio je ruku da mi je uzme, ali sam bio brži od njega. Otrčao sam s njom na terasu. Petar za mnom. Skočio sam s terase na tlo. Petar za mnom po stepenicama. Opet sam bio brži od njega.
Počeo je trčati ne bi li me uhvatio. I počeo je vikati:
- Daj mi to! Daj, Zeuse! Daj!
Opet je pogriješio. Nije se smio tako derati, jer ga je čuo Igor koji je došao na terasu. Ja sam još uvijek trčao izbjegavajući Petra, koji je doduše imao duge noge, ali je bio nespretan u trčanju. Čim bih ja promijenio smjer, Petar bi stao, pa opet potrčao, a ja sam imao dovoljno vremena da se udaljim od njega i njegovih dugih ruku.
- Kaj vi to dva izvodite? - upitao je Igor s terase.
Ispustio sam vrećicu i zalajao. Igor ju je vidio. Spustio se i on s terase i viknuo:
- Donesi! - pokazujući mi rukom ispred sebe.
Kao što već rekoh - komanda je komanda. Prave gazde pas uvijek mora poslušati.
- To nije moje - počeo se sada derati Petar s daljine, prije nego sam uopće i došao do Igora.
- A zakaj onda trčiš za njim i hoćeš mu to uzeti? - upitao ga je Igor.
- Pa da ne pojede tu vrećicu, da se ne zaguti - rekao je mudro Petar.
- A kad si ti vidio Zeusa da jede ono što ne smije - opet ga upita Igor.
Naravno da ne jedem ono što ne smijem. Nisam pojeo nore gljive!“
.......
„Ušao sam u sobu. Šapom sam ponovno prevrnuo koš. Ispalo je neko smeće, stari komadić kruha, ali marihuane nije bilo. Obišao sam cijelu sobu. Pogledao sam u Petra. On je shvatio, ali Katja nije.
- Zabadav šnjofaš. Nemam druge trave. To kaj si mi uzel, to je bio još ostatak od one kupovine - reče Petar gledajući samo u mene.
Iznenada se Katja počne smijati.
- Ja nemam pojma što mi se događa u kući. Ti pušiš marihuanu, a ovaj se pas šeće po cijeloj kući kad nas nema doma, zaviruje u sobe i vjerojatno se izležava dolje na trosjedu.
Ah, Katja, sad pretjeruješ. Nije da ne želim ležati na trosjedu (sad sam konačno čuo kako se oni veliki ležajevi zovu), ali to ću učiniti samo ako mi dozvolite.
S vrata se javio Igor, koji se tog trenutka vratio:
- Trebala si ga vidjeti kak si sam otvara vrata, pa bi ti bilo sve jasno.
- Samo se pitam kak to da nismo primijetili da defilira po stanu. Nisam našla niti jednu njegovu dlaku. Pravi policijski pas ne ostavlja tragove za sobom, kaj ne - reče Katja gledajući u mene i nastavi:
- Gdje je za to vrijeme bila Nadica da ga ona nije vidjela? Ah, ne znam. Možda bi Nadici trebali dati otkaz - pogleda u Igora.
- Ako je svojega sina dovodila u našu kuću, onda joj trebamo dati otkaz. Izigrala je naše povjerenje. Uvijek ćemo nekoga naći da čuva Denisa. U krajnjem slučaju mali može ići u jaslice u vrtić.
Ali, ona se tako lijepo igra s Denisom, zalajao sam. A sina se boji jer ju bude prebil. Čuo sam dobro Soma kada joj je to rekao. I ponovio joj je to više puta. Nisam znao kako im to reći. Trebala bi im to Nadica sama reći. A Katja bi trebala izbaciti sve Somove stvari iz ove kuće i bio bi opet mir. A ja mogu pri tome pomoći, jer znam gdje je Nadica spremila njegove stvari i torbe. Sve se može na jednostavan način riješiti.
Tako je, zalajao sam i krenuo prema Denisovoj sobi. Time sam ih pozvao da pođu za mnom. Zastao sam ispred vrata Denisove sobe i čekao na Katju i Igora. Igor je provirio za mnom u hodnik i rekao:
- Zeus želi ući u Denisovu sobu. Nešto nam opet sprema. Dođi, idemo - rekao je Katji, koja se odmah nakon toga pojavila na hodniku. Ne čekajući ih, i ova sam vrata otvorio svojom šapom i ušao u sobu, a Igor i Katja za mnom. Vidio sam da i Petar dolazi.“
Zovu me Zeus (na naslovnici je pas Ibrice Jusića, Bond) za sada možete kupiti ovdje, a prihod od prodaje ide Udruzi za zaštitu životinja Noina Arka.
Matilda, Piko i Abra
Matilda Mance rođena je 1945. u Varaždinu. Nakon završenog studija na Pravnom fakultetu u Zagrebu specijalizirala je kazneno pravo i gotovo cijeli svoj radni vijek provela je radeći u državnom odvjetništvu. Sada je u mirovini, živi i djeluje i nadalje u Varaždinu. Članica je Društva hrvatskih književnika, Matice Hrvatske i Zaklade za prevenciju kriminaliteta Varaždinske županije. Ozbiljnijim pisanjem počela se baviti 2005., a do tada je napisala nekoliko stručnih radova, feljtona o supkulturi mladih, grafitima, ljudskim pravima, narkomaniji.
1. „Smrtonosna zamka“ kriminalistički roman objavljen 2006. u nakladi „Varaždinskih vijesti“,
2. „Nijemi svjedok“ kriminalistički roman objavljen 2008. u nakladi Nakladničke kuće „Modernist“ iz Varaždina,
3. „ Djevojka s brucošijade“ kriminalistički roman objavljen 2010. , izdavač „TIVA Tiskara“ Varaždin, samoizdat,
4. „Ubojstvo na Sjajnom balu“ kriminalistički roman objavljen 2013., izdavač „TIVA Tiskara“ Varaždin, samoizdat,
5. „Zovu me Zeus“ kriminalistički roman za mlade i odrasle, objavljen 2016., izdavač „TIVA Tiskara „ Varaždin, samoizdat
6. Zajednička zbirka kratkih priča “Tisuću boja“, nakladnik „Redak“ iz Splita, objavljena 2016.,
Objavljivala kratke priče i poeziju na online Časopisu Kvaka, haiku poeziju u online časopisu „Književnost uživo“, kratke priče u časopisu Matice hrvatske „Kolo“, na FB stranicama grupe Pisci i Književnost i Književnom klubu, te na svojoj FB stranici.
FB grupe Pisci i Književnost i Književni klub, zajedno su organizirali projekt top ljestvica najbolje domaće knjige u 2015. godini. U glasovanju je sudjelovalo ukupno 448 članova obje grupe ( čitatelji i pisci ) tako da su prvo nominirali po slobodnom izboru svoju knjigu godine. Od predloženih 81 naslova za knjigu godine na kraju je glasovanjem izabran roman „Ubojstvo na Sjajnom balu“.
osim ljubavi prema psima.
Matilda Mance
............:
„Zovu me Zeus.
Ja sam pas.
Policijski pas.
Zapravo - bivši policijski pas.
I nije mi to baš neko ime za psa. Radije bih da me zovu Mrki ili Uško. Crne sam duge i guste dlake, velikih uzdignutih ušiju, s dva tamna oka, mrka kao ugljen ( mada ne znam što je to ugljen, ali tim su riječima neki ljudi jednom opisali moje oči). I zato bi mi bolje odgovaralo ime Mrki ili Uško. Volio bih zapravo da me zovu Uško. Ime Mrki zvuči mi malo prestrogo, a ja sa ponekad volim veseliti. A i načiniti neku glupost.“
......................
„- Daj šapu Lani - rekao mi je Igor, a ja sam podigao svoju šapu koju je Lana malo bojažljivo primila jednom rukom, a zatim je cijelu šapu obuhvatila objema rukama i rekla:
- O, kak’ ima lijepu, mekanu dlaku! Zdravo, zdravo - svojim je rukama potresla moju debelu šapu, a onda je pustila, pa sam opet pristojno sjeo i gledao je u lice.
- Jako je lijep - rekla je opet Lana - Pogledaj, tata, kak' ima lijepu, crnu, gustu dlaku. Još nisam vidjela takvog peseka. Baš si nam lijepog izabrao.
Pa, naravno da imam lijepu, mekanu dlaku, nisam ja prase s onom tvrdom, čekinjastom, odurnom dlakom. Znam da svinje imaju takve dlake jer sam jednom na vježbalištu u Gorskom kotaru u Delnicama, kad je Darko sa mnom išao na trčanje kroz šumu, sreo jednu divlju svinju, koju sam na brzinu uhvatio za rep, a onda sam tako snažno počeo lajati da se sirotica preplašila i pobjegla u šumu. Darko je mogao i dalje nesmetano trčati i nabijati kondiciju. Bio je u tome jako dobar.
No, nije mi baš bilo jasno kako me je to Igor izabrao. Pa, danas smo se prvi put vidjeli. I nije uopće bilo drugih pasa. Zašto im je to Igor zatajio?
Igor je šutke, ne odgovorivši Lani ništa, svrnuo pogled prema Petru i rekao:
- Daj, dođi da i tebe onjuši.
Petar se nevoljko izravnao, spustio tih nekoliko koraka na dvorište, došao do mene i umjesto da me podraga, ili mi barem pruži ruku, nagnuo se nada mnom i potegao me žestoko za uši. Skočio sam odmah i zalajao.
Pa nećeš, klinjo, nećeš. Dosta mi je bilo onog Luke, kojeg sam naučio pameti, a i tebe ću, ako treba, moj mršavko. Igor me je naglo vodilicom povukao prema sebi, a ja sam ga pogledao i ponovno zalajao. Daj shvati, Igore, da se ne dam vuči za uši!
Mislim da me je ovaj put Igor razumio i oštro je rekao Petru:
- To mu nemoj više nikada raditi. Što ti pada na pamet? Psi to ne vole. Zeus je dobar i poslušan pas, ali nije naučen da ga se maltretira. I nisam ga doveo u našu kuću da se netko nad njim iživljava, neće imati brnjicu na njušci radi tebe i tvojih glupih postupaka. Osim toga i ti ćeš s njim ići u šetnju ili na trčanje, pa se s njime sprijatelji odmah. Evo, sad ga podragaj i daj da te onjuši.
No, ja sam preduhitrio Igora i u znak pomirenja podigao sam i njemu šapu pa smo se rukovali i tako naizgled izgladili naš mali nesporazum.
Ali, ovaj je klinjo ipak bio prefrigan. Stisnuo mi je šapu svom snagom, vidio sam mu u očima da uživa u svojoj maloj prijevari pred Igorom, ali nisam reagirao. Već ću ja to tebi na neki način vratiti, odlučio sam istoga trenutka.
A i nije to bio bogzna kakav stisak.“
..................
„Katja me pomilovala po leđima (to joj je bilo prvi put) pa je, gladeći me, rekla:
- Ti ćeš biti glavni u kući od ponedjeljka. Nikoga od nas neće biti doma. Ja radim, Igor radi, a Lana i Petar su u školi. Pazit ćeš na kuću kad Nadica ode u šetnju s Denisom.
Zalajao sam dva puta - da, da. Pazit ću na kuću i ovog malog.
- E, Katja, Katja, izgleda da Zeus i tebe razumije. Vidiš da je zalajao i kao da ti je rekao - daj stara ne gnjavi, ja sam policijski pas, znam što znači čuvati kuću - Igor se glasno počeo smijati.
- Daj ti ne gnjavi - odgovori mu Katja pomalo ljutito i dok se Igor i dalje smijuljio, ona nastavi:
- Gledam ga i pratim njegove reakcije otkako je došao. I točno znam da reagira na neke riječi, a to znači da je za neke stvari izdresiran. Ništa on ne razumije, on jednostavno reagira na određenu riječ koja je u sastavu neke naredbe ili je dio naredbe koju je naučio. Mogao si pitati Darka malo više o tome što pas zna i na koje riječi reagira, pa bi sada svima bilo jasno.
- Nemoj od njega praviti čovjeka - doda još uvijek ljutito.
Nisam znao kako bi to Igor od mene napravio čovjeka, ali da sam puno toga razumio - jesam. Pa, što! Rekao sam već da sam jako pametan (osim ovog malog kiksa s „us-om“). A kad živiš skoro dvadeset i četiri sata pokraj Darka, koji je puno sam sa sobom razgovarao (i to radije sam sa sobom negoli s majkom, jer kraj nje i nije dolazio do riječi), a ja sam ga slušao i gledao što radi kad priča, morao sam neke stvari naučiti. Neke stvari još uvijek ne razumijem. A ni riječi. I zato znam da ne mogu postati čovjek.
Uostalom, što mi fali ako sam pas?“
.............
„Otišao sam na terasu. Možda ću čuti ili vidjeti što se događa u kući. Sjedio sam ispred staklenih vrata i zurio u sobu.
A onda sam začuo otvaranje kuhinjskog prozora kroz koji me u velikom valu zapuhnuo miris dima i paljevine. Negdje gori vatra? Odmah sam otrčao ispod prozora. Što se to opasno događa? Treba li nekog spašavati? Bio sam spreman kroz prozor uskočiti u unutrašnjost i izvući iz vatre bilo koga od njih. Prvog, kojeg bi našao u vatri. Mogao bi to biti i sam Petar, jer nije važno koliko koga voliš ako ti je pred nosom opasnost.
Čuo sam ljutit Lanin glas:
- Kak’ si mogel ostaviti grijati saft i otići klafrati s Robijem na skajp? Mogel si kuću vužgati, glupane jedan.
Mogao je, ali kuća ipak ne gori. Izgorjela je samo neka posuda. Odahnuo sam i slušao dalje.
- Kad ga je mama otjerala - čuo se Petrov glas iz daljine.
- Pa, kaj onda? Nema on kaj delati u našoj kući. I kaj bumo sad jeli? - vikala je opet Lana.
- Imaš kuhanog mesa u juhi - vikao je Petar.
I ja imam kuhanog mesa - lajao sam i ja.
- Mama mi je na mobitel rekla da je kuhano meso za Zeusa - vikala je Lana.
Jasno da je kuhano meso za mene - opet sam zalajao.
- Kak’ može kuhano meso iz juhe biti za Zeusa? Kaj je tebi? Mamu nisi dobro čula. On ima onu svoju suhu hranu u garaži - vikao je Petar.
Nije Petre, dobro ju je čula - lajao sam dalje. Katja je i meni rekla da imam danas za ručak kuhano meso.
- Ovdje je prava ludnica - rekla je sada Lana, još uvijek dovoljno glasno da sam je mogao čuti, i odmah zatim čuo sam i neko lupanje posuđem, curenje vode, a ja sam se zgrozio jer je to već bilo treći put da se u ovoj kući spominje ludnica. Samo da na kraju netko ne bude ubijen, kao u onoj ludnici u Zagrebu. Moram priznati da sam se ponovno uznemirio.
I još uvijek je smrdjelo po paljevini.
Čuo se opet ljutit Lanin glas:
- Tužit ću te tati.
- I ja tebe - vikao je Petar.
- Ti mene nemaš zakaj - opet je vikala Lana.
- Imam, imam. Videl sam te da se ljubiš s Daliborom - vikao je Petar.
- A ja tebe s Robijem kad si pušil marihuanu.
- Lažeš - vikao je Petar. Nastala je odjednom tišina, a onda opet Lanin povik:
- Skrivaš je u sobi, a cigarete pušiš u garaži. Vidjela sam te. Već sam davno to trebala reći mami, pa bi dobil svoje - vikala je Lana.
Za travu ne znam, jer me Katja još uvijek ne pusti u kuću, niti u njihove sobe, a siguran sam da bih je odmah pronašao. Miris cigareta u garaži sam već davno bio osjetio i to onaj dan kada sam kroz garažu kriomice ušao u kuću.
Kako ni Igora, a niti Katju nisam još vidio pušiti, Lana je sigurno govorila istinu, a ovaj dugonogi mršavko izvlačio se svojim lažima.
Ali, tko je Lani taj Dalibor? To ime još nisam čuo u ovoj kući i zato sam postao znatiželjan. Tko će me s njim upoznati: Lana ili Petar? I zašto bi se Lana ljubila s tim Daliborom?“
.......
„- Idemo, staro momče, pokazati onim mojim pajdašima kaj i kol’ko znaš. Danas ćeš izići iz one svoje bajke o Zeusu, psu, koji razgovara s ljudima - pa se Boris nasmije, a Lana odmah reče:
- Striček Boris, nemoj se smijati. On ti stvarno sve razumije.
Bio sam u nedoumici - da li da se namjerno pravim tupav ili da mu pokažem da sam razumio njegovu porugu i da snažno zalajem? Odlučio sam, barem za sad, da ostanem tupav, a da vidim koliko je ovaj Boris pametan i što on zapravo zna raditi s nama radnim psima. To me je jako zanimalo. Neka me vodi, rekoh sam sebi. Bio sam sasvim miran i nisam zalajao.
Na vratima se pojavila Katja i doviknula:
- Pazi mi na Lanu, a ti se čuvaj Zeusa - pa se nasmije, što je izmamilo osmijeh i na Borisovom licu.
- Bez brige, imam pseće kolačiće za njega.
Eh, Borise, mene se ne može kupiti čak ni s psećim kolačićima. Tu si se prevario. Nisam ja kao neki ljudi koje se može kupiti novcem. O tome mi je Darko znao pričati. Slušat ću tvoje zapovjedi samo ako ćeš biti razuman. Budi siguran da neću izvesti niti jednu glupost ili vježbu koja nije dobra za policijskog psa.
Nisam uopće razmišljao da sam sada kućni pas.
Narogušio sam se i pretvorio u nekadašnjeg Zeusa, koji je na svom opasnom terenu vladao huliganima, dilerima droge i svadljivcima. Pogledao sam u Lanu: Sad ćeš vidjeti kako vedrim i oblačim na poligonu. Više mi nikad nećeš reći da mi ime Zeus ne odgovara.“
.........
„A onda je odjednom kroz terasu iskočio Petar i dojurio do mene.
- Kupili bumo Audi. Si čul! Audi! Malu trojku, al’ je ipak Audi. Ja i ti smo pobijedili!
Ja sam mirno stajao ispred njega. Bio sam razočaran, a on ponovi:
- Si dobro čul. Audi!
Nisam htio taj neki audi. Snuždio sam se. Bio sam posve siguran da me nitko iz ove kuće neće voziti u novome, velikome i skupom automobilu. Ostavljat će me na dvorištu samog i nesretnog. A to nikako ne bih volio.
I za to je krivac bio Petar. Ili jedan od krivaca. Pogrešno je zaključio da sam i ja dao glas za taj automobil. Postao sam u hipu zločest. Zapravo pomalo bijesan, ali nisam u ovoj kući mogao podivljati. Možda bi me izbacili iz nje da me vide potpuno bijesnog i razdraženog. Ipak moram nešto poduzeti.
Jer, ako se ja ne veselim onda se i ti Petre nećeš danas tako veseliti. U trenu sam pogurnuo glavu u unutrašnjost moje kućice i izvadio onu vrećicu s marihuanom.
Petar je zanijemio. I iskolačio oči. Ovo s očima mi je već postalo zabavno, pa sam se unatoč svemu, morao nasmijati. Pružio je ruku da mi je uzme, ali sam bio brži od njega. Otrčao sam s njom na terasu. Petar za mnom. Skočio sam s terase na tlo. Petar za mnom po stepenicama. Opet sam bio brži od njega.
Počeo je trčati ne bi li me uhvatio. I počeo je vikati:
- Daj mi to! Daj, Zeuse! Daj!
Opet je pogriješio. Nije se smio tako derati, jer ga je čuo Igor koji je došao na terasu. Ja sam još uvijek trčao izbjegavajući Petra, koji je doduše imao duge noge, ali je bio nespretan u trčanju. Čim bih ja promijenio smjer, Petar bi stao, pa opet potrčao, a ja sam imao dovoljno vremena da se udaljim od njega i njegovih dugih ruku.
- Kaj vi to dva izvodite? - upitao je Igor s terase.
Ispustio sam vrećicu i zalajao. Igor ju je vidio. Spustio se i on s terase i viknuo:
- Donesi! - pokazujući mi rukom ispred sebe.
Kao što već rekoh - komanda je komanda. Prave gazde pas uvijek mora poslušati.
- To nije moje - počeo se sada derati Petar s daljine, prije nego sam uopće i došao do Igora.
- A zakaj onda trčiš za njim i hoćeš mu to uzeti? - upitao ga je Igor.
- Pa da ne pojede tu vrećicu, da se ne zaguti - rekao je mudro Petar.
- A kad si ti vidio Zeusa da jede ono što ne smije - opet ga upita Igor.
Naravno da ne jedem ono što ne smijem. Nisam pojeo nore gljive!“
.......
„Ušao sam u sobu. Šapom sam ponovno prevrnuo koš. Ispalo je neko smeće, stari komadić kruha, ali marihuane nije bilo. Obišao sam cijelu sobu. Pogledao sam u Petra. On je shvatio, ali Katja nije.
- Zabadav šnjofaš. Nemam druge trave. To kaj si mi uzel, to je bio još ostatak od one kupovine - reče Petar gledajući samo u mene.
Iznenada se Katja počne smijati.
- Ja nemam pojma što mi se događa u kući. Ti pušiš marihuanu, a ovaj se pas šeće po cijeloj kući kad nas nema doma, zaviruje u sobe i vjerojatno se izležava dolje na trosjedu.
Ah, Katja, sad pretjeruješ. Nije da ne želim ležati na trosjedu (sad sam konačno čuo kako se oni veliki ležajevi zovu), ali to ću učiniti samo ako mi dozvolite.
S vrata se javio Igor, koji se tog trenutka vratio:
- Trebala si ga vidjeti kak si sam otvara vrata, pa bi ti bilo sve jasno.
- Samo se pitam kak to da nismo primijetili da defilira po stanu. Nisam našla niti jednu njegovu dlaku. Pravi policijski pas ne ostavlja tragove za sobom, kaj ne - reče Katja gledajući u mene i nastavi:
- Gdje je za to vrijeme bila Nadica da ga ona nije vidjela? Ah, ne znam. Možda bi Nadici trebali dati otkaz - pogleda u Igora.
- Ako je svojega sina dovodila u našu kuću, onda joj trebamo dati otkaz. Izigrala je naše povjerenje. Uvijek ćemo nekoga naći da čuva Denisa. U krajnjem slučaju mali može ići u jaslice u vrtić.
Ali, ona se tako lijepo igra s Denisom, zalajao sam. A sina se boji jer ju bude prebil. Čuo sam dobro Soma kada joj je to rekao. I ponovio joj je to više puta. Nisam znao kako im to reći. Trebala bi im to Nadica sama reći. A Katja bi trebala izbaciti sve Somove stvari iz ove kuće i bio bi opet mir. A ja mogu pri tome pomoći, jer znam gdje je Nadica spremila njegove stvari i torbe. Sve se može na jednostavan način riješiti.
Tako je, zalajao sam i krenuo prema Denisovoj sobi. Time sam ih pozvao da pođu za mnom. Zastao sam ispred vrata Denisove sobe i čekao na Katju i Igora. Igor je provirio za mnom u hodnik i rekao:
- Zeus želi ući u Denisovu sobu. Nešto nam opet sprema. Dođi, idemo - rekao je Katji, koja se odmah nakon toga pojavila na hodniku. Ne čekajući ih, i ova sam vrata otvorio svojom šapom i ušao u sobu, a Igor i Katja za mnom. Vidio sam da i Petar dolazi.“
Zovu me Zeus (na naslovnici je pas Ibrice Jusića, Bond) za sada možete kupiti ovdje, a prihod od prodaje ide Udruzi za zaštitu životinja Noina Arka.
Matilda, Piko i Abra
Matilda Mance rođena je 1945. u Varaždinu. Nakon završenog studija na Pravnom fakultetu u Zagrebu specijalizirala je kazneno pravo i gotovo cijeli svoj radni vijek provela je radeći u državnom odvjetništvu. Sada je u mirovini, živi i djeluje i nadalje u Varaždinu. Članica je Društva hrvatskih književnika, Matice Hrvatske i Zaklade za prevenciju kriminaliteta Varaždinske županije. Ozbiljnijim pisanjem počela se baviti 2005., a do tada je napisala nekoliko stručnih radova, feljtona o supkulturi mladih, grafitima, ljudskim pravima, narkomaniji.
1. „Smrtonosna zamka“ kriminalistički roman objavljen 2006. u nakladi „Varaždinskih vijesti“,
2. „Nijemi svjedok“ kriminalistički roman objavljen 2008. u nakladi Nakladničke kuće „Modernist“ iz Varaždina,
3. „ Djevojka s brucošijade“ kriminalistički roman objavljen 2010. , izdavač „TIVA Tiskara“ Varaždin, samoizdat,
4. „Ubojstvo na Sjajnom balu“ kriminalistički roman objavljen 2013., izdavač „TIVA Tiskara“ Varaždin, samoizdat,
5. „Zovu me Zeus“ kriminalistički roman za mlade i odrasle, objavljen 2016., izdavač „TIVA Tiskara „ Varaždin, samoizdat
6. Zajednička zbirka kratkih priča “Tisuću boja“, nakladnik „Redak“ iz Splita, objavljena 2016.,
Objavljivala kratke priče i poeziju na online Časopisu Kvaka, haiku poeziju u online časopisu „Književnost uživo“, kratke priče u časopisu Matice hrvatske „Kolo“, na FB stranicama grupe Pisci i Književnost i Književnom klubu, te na svojoj FB stranici.
FB grupe Pisci i Književnost i Književni klub, zajedno su organizirali projekt top ljestvica najbolje domaće knjige u 2015. godini. U glasovanju je sudjelovalo ukupno 448 članova obje grupe ( čitatelji i pisci ) tako da su prvo nominirali po slobodnom izboru svoju knjigu godine. Od predloženih 81 naslova za knjigu godine na kraju je glasovanjem izabran roman „Ubojstvo na Sjajnom balu“.